temelji rijalitija

Kako su uzdrmani temelji rijalitija?

Magazin News

Vrlo često se dešava da se zbog dramatičnih i krajnje senzacionalističkih događaja određeni rijaliti televizijski formati porede sa nekadašnjim gladijatorskim borbama. Paralela se može povući po više tačaka. Počev od arene, reklama pre borbe, ratobornih učesnika koji kao da nemaju drugog izlaza već da se ili bore ili postanu robovi rijalitija, sve do navijača željnih burnih svađa, vređanja, nervnih slomova, histerije, sukoba, nadmudrivanja, suza, znoja, pa i krvi, što da ne?! Mnoge gledaoce rijaliti podseća na “lusori” (lat. lusorii) – laku borbu, reklo bi se onu nameštenu, imitaciju, lažnu svađu kojom se ispituju protivničke mogućnosti – isprobavaju oružja… Verovatno da ima i toga, mada ima i one stvarne međusobne netrpeljivosti koju je teško sakriti, kao uostalom i ozbiljan nedostatak empatije.

Zamislite navijače koji sa tribina, odnosno iza svojih TV ekrana bodre svoje favorite da nadjačaju u svakom pogledu i po svaku cenu svoje ljute protivnike. Cilj je opravdati svoju ulogu koja je velikodušno dodeljena od strane pokrovitelja programa ili produkcijskog tima. To je ono gde rijaliti program odstupa od klasične bespoštedne, ali opet donekle poštene borbe – dodela uloga po sopstvenom nahođenju, da ne kažemo po medijskom predubeđenju i višegodišnjoj kampanji. Nekada su u areni slabići i robovi bili najbrže istrebljeni, najviše izviždani, dok u rijaliti-areni žrtve koje liju suze i prodaju svoje tužne sudbine za šaku novca postaju glavni favoriti za sažaljenje od strane gledalaca, favoriti za pobedu. Kakav preokret?! Nekada je hrabrost, borbenost, veština, brzina, okretnost bila u fokusu, a ovde se forsira priznanje slabosti, nemorala, dekadencije, sa naglaskom da su uglavnom situacije, okolonosti i drugi ljudi krivi za to.

U moru najbizarnijih događaja, možda i najzamršeniji je onaj gde se već ozbiljno narušeni porodični odnosi unose u rijaliti sa ciljem lažnog rešavanja ili zataškavanja. To se čini smišljeno, planski sa unapred određenim negativcima i žrtvama tih odnosa, sa već osuđenim krivcima, bez mogućnosti da se čuje i druga, treća, četvrta, peta možda strana, bez pomilovanja. Navijači su u klinču. Jedni ne mogu da dođu sebi gledajući kako jedna majka bez trunke empatije kidiše na sopstvenu ćerku zbog novca, razočaranosti, gubljenja kontrole nad njenim životom i materijalnim dobrima, bez ijedne kočnice sem one kad oseti da je njena uloga žrtve loše prošla kod publike. I drugi koji navijaju da majka ako je moguće blago rečeno ‘rastrgne’ ćerku, zatvori je, izoluje od drugih i povrati u pređašnje stanje zavisnosti o nju, bez prava na sopstvene izbore i odluke, bez prava na slobodu.

Zamislite te dve suprotstavljene struje. Jedni smatraju da je rešenje u prekidu poremećenog odnosa i rad na sebi (ko bude hteo) dok se ne nađe neki razuman kompromis, dok drugi pozivaju na linč, na poniženje, svaljivanje krivice sa roditelja na decu, pa čak i na unuke, što je malo reći nečuveno. Postoji i ona treća strana koja smatra da postoji ta neka neraskidiva, porodična nit upetljana u čvor sa izrekom “svoje se meso ne jede” i da je ovo samo jedna faza njihovih života, ona finansijska… Kako bilo, možda je u prošlosti to bila česta pojava da se roditelji bore protiv svoje dece za novac, za prestiž, za navijače, za dobar glas, reklamu, samo od tada je mnogo vode proteklo ispod tog mosta, ili smo bar mislili da jeste… Mudri ljudi kažu da kultura opada sa porastom civilizacije i obrnuto, usuđujem se da dodam da primitivizam kao da ima sopstveni razvojni put nezavistan od svih ostalih pojava sem društva samog koje odbija da mu se suprotstavi.

Tako smo na jednom primeru rijalitija došli do same suštine bolesti društva, do višegodišnjeg isticanja pogrešnih vrednosti kao postulata ispravnog življenja ili do onog kako su nemoralne gromade postale utopijska ostrva sa iluzijom kontinenta dobre nade, a ustvari su ništa drugo do ledeni bregovi koji se sudaraju i prete sve da nas potope.
Evo i kako…
Neki učesnici rijalitija su u besmislenom pokušaju pravdanja sebe skloni da tvrde kako nisu ništa lošiji od drugih i da postoje ljudi koji rade možda i gore stvari od njih, samo se kriju… To je sada već standardan odgovor na pitanje “zašto ste to uradili” sebi, drugima. Dakle, na jedno ZAŠTO, njihovih hiljadu ALI, da bi opet ostali, mi bez odgovora, a oni bez opravdanja. Istina je jednostavna – omrznuvši sebe zavoleli su zlo i svoje slabosti koje su pustili da budu jače od razuma, od njih samih. Niti su oni personifikacija zla niti dobra, mada liči da ih takvim aparat rijalitija često predstavlja.

Niti su ovi koji ne prodaju svoju privatnost za šaku para i slave mnogo bolji niti lošiji od njih. Od crnog do belog, istina ima sve nijanse sivog, i tu negde na sredini treba tražiti odgovore. Razum je naša nova Nojeva barka i moć sagledavanja sopstvenih slabosti, ali i vrlina, uz odmor od bavljenja tuđim životima, i posvetu sebi i svojim najbližima.

Margo (margoshaddow) za StaIma

Podijeli

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *